Your browser version is outdated. We recommend that you update your browser to the latest version.

Генерални спонзор интернет презентације о Призрену је Уметничка радионица за израду скулптурних фонтана "Бистрица".fontane-bistricafontane-bistrica

Све информације о раду ове уметничке радионице можете видети на интернет презентацији www.fontana.in.rs .


 

Ранко Шемић

1.            Ко су Шемићи?

Ранко ШемићШемићи су стара призренска породица, која је у граду живела три века. У Призрен су дошли из Грчке и бавили су се трговином све до избијања Другог светског рата. Шемићи су заправо били велика породица: из брака мог деде, Трајка Шемића, угледног призренског трговца кожом, и баке Росе родило се седморо деце. Међу њима је и мој отац Мирослав, рођен као четврто дете. Деда је изненада преминуо у току Другог светског рата па је бака  морала сама да подиже породицу довијајући се на различите начине. Због лоше материјалне ситуације након рата се селе из куће, која је била власништво Богословије, па купују кућу која се и данас налази у Поткаљаји. У њој се отац оженио мојом покојном мајком Зорком, рођеном Сибиновић из Сиринићке жупе 1964.године. Из срећног и складног брака добили су, хронолошким редом, мене (1966),  Дејана (1969) и Слађану (1972). Породица је у Призрену живела све до 1999. године, када је била присиљена да напусти град. 

 

2.            Како памтите одрастање у Призрену?

Будући да сам био весело дете, одрастање у Призрену за мене је најпре било везано за Поткаљају, крај у коме сам живео, као и цркву Св.Спаса, која је неколико десетина метара била удаљена од наше куће. На Каљаји смо се играли и правили разне догодовштине. Ретко када сам смео да одем даље, а нисам ни имао потребу пошто су сви другари живели у мом комшилуку. Свака наша игра почињала је испред цркве Св.Спаса, а Каљаја је била наш полигон. Родитеље памтим као строге али праведне. Као прворођено дете понекад сам уживао више слободе. Ипак, време је летело и дошло је време за школу. Као и сваког Поткаљајца, мајка ме је уписала у основну школу ,,Младен Угаревић’’ 1974.г. Посебно се сећам учитељице Катарине Голубовић, коју памтим као изврсног педагога.

3.            Да ли се таленат за музику провлачио кроз ген Шемића?

Породична слава, свети Никола (19.12.), заузима посебно место у историји наше породице. У нашој кући слава се обележавала мераклијски и весело; смех и песма су преовладавали на свакој слави. Мој отац Мирко са мајком је забављао госте тако што је мајсторски интерпретирао песме. Поред њих сам и заволео народну музику. Моји ујаци су такође лепо певали, тако да сам имао срећу да и од оца и од мајке наследим таленат за музику. Како су године одмицале, све чешће сам на славама мењао оца да би гости касније сами тражили да им певам. Сећам се да сам у почетку имао трему, али сам се временом окуражио. Пријало ми је што неко воли и ужива док певам… Од татиног најбољег друга, Уроша Мирића, често сам добијао понеки динар.

4.            Где сте начинили прве музичке кораке?

Ранко Шемић и КУД Будућност

Мој први озбиљнији сусрет са музиком десио се кад сам имао десет година. Браћа и сестре од стрица одвели су ме у КУД ,,Будућност’’, које је тада имало фолклорну, глумачку и рецитаторску секцију, као и народни ансамбл чији је шеф тада био Ђорђе Динетовић, познатији као Ђока Крвави. Пошто сам прошао аудицију, постао сам солиста КУД-а . Тако су почели наступи и гостовања по целој Југославији и Европи. Могу рећи да сам био атракција на сваком наступу, увек дочекан и испраћен аплаузима, а имао сам само десетак година.

5.            Колико је жубор Бистрице утицао на Ваше музичко опредељење?

Мој родни град и Бистрица сасвим сигурно су имали утицај у мом усмерењу када је музика у питању. О Призрену, граду историје и традиције, певало се кроз векове. Бистрица је била попут оркестра који ствара најлепше ноте; некада је свирала јаче, лети тако тихо да је уз њу и звук биљбиља била милина будити се. Међутим, у једном тренутку почео сам да певам забавну музику. На ревији забавних песама 1980.године победио сам са песмом Соња, коју су ми написала браћа од тетке, Зоран и Бранко Лекић. Поменута ревија се тада одржавала сваке године у Призрену и слободно могу рећи да је била у рангу тадашњег фестивала Акорди Косова. Певао сам и на Сунчаним скалама, Песми Медитерана… Са својим школским друговима сам 1981.године формирао групу Мост. Милош Гапић (бубњар), Драган Петровић Ћоске (соло гитара, вокал), покојни Југослав Стојковић (бас гитара) и ја редовно смо свирали на разним забавама по Призрену.

6.            Како памтите своје младалачке дане у родном граду и прве љубави?

Као певач сам стицао све већу популарност. За разлику од ситуације данас, осамдесетих година се на телевизији и радију није могао појавити свако. На Космету је појављивање у медијима било још теже, будући да су Албанци држали све у рукама. Као младом момку, популарност ми је пријала. Рађале су се разне симпатије и љубави… Нећу их именовати, нека се препознају… (смех) За мене је преломна била 1985.година, када сам отишао на одслужење војног рока, прво у Травник а потом у Книн. Постао сам члан војничког оркестра и певао широм Далмације. По повратку из војске почео сам још интензивније да се бавим музиком. Певао сам по свадбама, различитим весељима и лепо живео од тога. Ипак, то ме није омело: уписао сам Вишу педагошку академију, где сам стекао звање наставника српскохрватског језика. Међутим, никада нисам радио у просвети.

7.            Будући да сте свој музички ангажман започели у Призрену, каква сећања носите са призренских весеља? По чему се издвајају од осталих?

Ранко Шемић

Какве су биле призренске свадбе и весеља знају сви они који су некада били барем на једном од њих! То је био прави ритуал: од кићења здравице до спремања девојке. Временом су призренске свадбе постајале модерније, али се увек провлачила та традиционалност и обичаји које су вековима гајили наши стари. Весеља су, речено народским језиком, увек била богата ићем а ни музичари нису лоше пролазили.

8.            Шта се дешавало са Вашом каријером од краја осамдесетих до 1999.године?

Из овог периода датирају моји први снимци за РТВ Приштину. Могу да кажем да је доласком Славка Стефановића деведесетих година на чело Народног оркестра РТВ Приштина српска музика почела да се чешће емитује. Самим тим се и више снимало за потребе радија и телевизије. Тако је настала песма Призренска ноћ, коју коју су написали Гаврило Кујунџић и његов кум, Јовица Недељковић из Ораховца. Слично је настала и песма Сву ноћ ми биљбиљ препева, коју сам ја први снимио, а коју су касније отпевали и снимили многи певачи на естради. У међувремену сам се озенио Наташом Шемић, рођеном Јакшић, из Приштине. Брак је јако утицао на мој даљи ток бављења музиком. Уозбиљио сам се и ставио већи акценат на посао. Године 1994. долазим у Београд и за потребе архива Радио Београда снимам старе призренске песме са Великим народним оркестром под управом Љубише Павковића. Ове песме сам касније издао за издавачку кућу Тиоли. Уследила су и снимања за Радио и РТВ Приштину, где сам постао стални солиста. Наравно, све време живим у Призрену.

9.            За Србе са Космета 1999.година била је судбоносна. Како сте се носили са насталом ситуацијом, будући да сте тада имали и своју породицу?

Година 1999. није била  судбоносна само за Србе са Космета. Она је судбоносна за целу нашу државу, јер је током НАТО бомбардовања изгубила свој живаљ на тим просторима а након тога и своју територију. У време бомбардовања, 9.маја, родио се мој син Михаило. Дошао је на свет  када је било најтеже. Можете да замислите, бебу из породилишта одвео сам право у подрум, тј.склониште. Било је изузетно тешко гледати своје дете од само пет дана у таквим животним условима… Захваљујући драгом Богу све је прошло у најбољем реду, а ја сам убрзо породицу склонио у Приштину код Наташиних родитеља. Михаило је израстао у здравог младића, висок је два метра. Пошто сам тада радио у војсци, на месту управника Дома војске, морао сам да поштујем војну обавезу која је била на снази. Сваког дана био сам на терену са својом екипом и обилазио положаје наших јединица, где год да су биле.

 Наставак интервјуа:

10.    Како је изгледао Ваш последњи тренутак у родном граду? Шта се посебно урезало у Вашем срцу?
Био је 11. јун 1999.г. и већ се причало о престанку бомбардовања и потенцијалном примирју са НАТО злочинцима. Сећам се да смо седели у ресторану Дома војске у Призрену, када је наишао тадашњи начелник безбедности, капетан Величковић. Рекао ми да је потписан споразум и да ће војска и полиција почети са повлачењем. Преовладали су шок и неверица, али је, нажалост, све било тачно. Ујутру сам отишао до оца и замолио га да се спреми за пут. Рекао сам му да сутра крећем за Приштину, тамо ми је била породица, али отац ни по цену живота није желео да пође са мном. Убрзо је стигло наређење о повлачењу тенкова 12.јуна.
Ипак, тих последњих дана Призрен ми је остао у лепом сећању јер су негативни догађаји тек уследили. Спаковао сам своје личне ствари и аутомобилом кренуо за Приштину. Заборавио сам највредније успомене, ниједну фотографију нисам понео… Тешко је оставити своје огњиште, гробове предака, посебно мајке, која нас је рано напустила. Целим путем сам плакао, као да сам знао да се више никада нећу вратити у свој дом и свој град. У тој несрећи једино ме је радовало што ћу коначно видети супругу и децу.
У Приштини сам остао само два дана. Енглески специјалци звани ,,гурке’’ шетали су градом под пуним наоружањем, али су Срби и Црногорци и даље одлазили. Тада смо супруга, четворо  деце и ја кренули пут Београда. Нисам ни слутио да ће ми Београд бити вероватно трајно пребивалиште. Призрен су у међувремену напустили и остали Срби. Језив је био њихов одлазак. Напуштали су своје домове под пратњом полиције и војске уз разна понижења, омаловажавања и псовке од својих  дојучерашњих комшија и такозваних пријатеља. Захвалан сам Богу да нико од мојих најближих и чланова породице није страдао током рата иако су сви били мобилисани.

11.    Како су изгледали Ваши први дани у Београду?
Ranko-Šemić-Prizrenski-pevačОдмах по доласку у Београд морао сам да почнем да радим како би породица имала обезбеђену егзистенцију. Веома брзо сам добио ангажман у тада најбољем бенду у Београду  (Девојачке сузе), који убрзо мења назив у Гранд плус бенд. Тако сам са њима, полако али сигурно, почео да освајам ново тржиште…


12.    Када сте последњи пут били у Призрену?
Пролазиле су године… Певао сам по Београду, Србији, Европи… Нисам одлазио на Космет, мада сам Призрен често сањао и имао жељу да одем. Ретко ко се заправо усуђивао да на Космет оде након 1999.године. Ипак, 2012.године моја супруга Наташа и ја обишли смо Призрен. Након тога смо били још два пута. Ни данас не могу да нађем речи којима бих описао како сам се осећао… Било ми је веома тешко, осећао сам се као странац у сопственом граду, као да никада нисам живео у њему. Мој Призрен постао је некако другачији и туђи. Ништа није било као некада, ни црква није онаква какву сам оставио. Тешком муком стигли смо до гробова мојих предака, а изглед гробља враћао ме је у реалност и сурову истину – овде ни мртвим Србима нема мира. Моја кућа стајала је а и данас стоји као авет, запаљена и полусрушена. Свратили смо до манастира Светих Арханђела, где нас је срдачно примио отац Михаило. Све време свог боравка у Призрену био сам тако напет и нервозан да сам једва чекао да напустим свој вољени град. Нажалост, мој Призрен није онакав каквим га ја памтим. 

13.    Како данас, из Београда, делује Призрен? Има ли, на симболичан начин, Призрена у Београду?
Искрен да будем, срамно и никако. Никаквих манифестација посвећених некадашњој царској српској престоници нема. Ретко или никада се не помињу људи који су били оснивачи или донатори разних задужбина од којих су многе од великог значаја за српску историју. Никакве координације нема између нас самих, расељених. Разумљиво је да свако има своје обавезе и да смо у данашње време сви заокупљени егзистенцијомRanko-Šemić-u-Prizrenu, али требало би да одвојимо мало времена једни за друге. Постојање одређених удружења пружа за то прилику, али нека од њих (нпр. Свети Спас у Београду ) нажалост спасава само оне који раде у њему.
Са друге стране, избеглиштво је само по себи створило велике проблеме. Било је у Призрену богатих породица, али је преовлађивала средња класа која је скромно живела од свог рада. Њима је избеглиштво, логично, најтеже пало. Једино је теже било Србима који су остали да живе на Космету, мада мали број живи у Метохији. Ми се у Србији некако и сналазимо, преживљавамо, а они су доста дуго живели као у логору. И данас је многима слобода кретања ускраћена као и многа друга права која би сваки народ морао да има.


14.    Будући да сте до своје 33.године живели у граду разноликог националног и верског састава, вероватно сте имали познанике и пријатеље међу Албанцима и Турцима. Како данас гледате на њих?
Наравно, имао сам многобројне познанике као и колеге на послу који нису били српске националности. Нисам се пуно дружио са њима. Наши контакти углавном су били пословни. То не значи да сам одбијао контакте са њима, већ у Поткаљаји, крају у којем сам живео, скоро да није било Албанаца и Турака. Ипак, они које сам познавао су ме пријатно изненадили током мог боравка у Призрену. Били су веома срдачни према мени и заиста сам се пријатно осећао. Једном речју, са свим Албанцима и Турцима које сам познавао имао сам коректан однос.


15.    Да ли својој деци причате о очевом родном граду, његовој историји, традицији? Шта их посебно занима?
Огњен, Зорана и Анђела родили су се у Призрену и, иако су били мали, сећају се доста тога. Михаило је родни град напустио са пет дана живота. Теодора и Никола, који су рођени у Београду, радознала су деца, стално ме питају: ,,Ко нам је запалио кућу? Зашто смо морали да одемо из Призрена? Хоћемо ли поново тамо да направимо кућу?’’ Супруга Наташа и ја одговарамо на ова питања, причамо деци, а причаћемо и унуцима, ако Бог да, о првом српском царском граду и његовом значају за српски народ. Моја породица мора да зна да поседује кућу у Призрену – дом је најсветије што има једна породица.


16.    Да ли је живот у мултинационалној и мултикултуралној средини који сте живели начинио бољег човека од Вас? Постоји ли порука коју бисте пренели млађим генерацијама које можда након свега не верују да је живот са другим народом могућ? Ranko-Šemić-Antologija-Prizrena
Родитељи су ме васпитавали да људе делим на добре и лоше. Учинили су нас да волимо своје и поштујемо туђе. У том смислу не знам да ли сам постао бољи само зато што сам живео у мултинационалној средини. Нажалост, на Балкану је таквих средина све мање, оне полако нестају. Територије и државе претендују да постану искључиво националне.  


17.    Документарна изложба о Бекиму Фехмију носила је назив ,,Богатство изгубљено у тишини’’. Да ли бисте волели да неко једног дана направи  изложбу о Вама и Вашем раду?
Рано је за изложбу о мени и мом стваралаштву. Мислим да још увек нисам дао толико музици да бих размишљао о томе. Ако то заслужим, нека се и деси.


18.    Да ли Вам је понекада сметало што Вас публика у већини случајева препознаје као призренског певача и спаја са одређеном врстом песама или Вас то, напротив, чини поносним?
Мени никада није сметало што су ме сврставали у певача призренских песама. Напротив, поносан сам на своје песме, на свој град, Бистрицу, Шару… На Косово и Метохију и наше светиње. Ево, управо сам снимио још једну лепу песму А за Призрен кад ме питаш и изузетно сам задовољан првим реакцијама публике.


19.    Ваше извођење песме Призренска ноћ на yоutubе-у има преко 70.000 прегледа. Јесте ли поносни када чујете да сте најбољи извођач ове песме? Ranko-Šemić-u-Gračanici
Поносан сам на све што сам урадио, неке песме су сачуване од заборава, друге пак чувају Призрен од заборава. Тачно је, песма Призренска ноћ има преко 70.000 прегледа на различитим друштвеним мрежама. Ово је изузетно висок број за овакву врсту музике. Бићу скроман: можда сам ја најбољи извођач поменуте песме јер сам је ја први снимио. Песма је толико квалитетна и емотивна да би можда и неко други постигао успех да је пре мене снимио песму.


20.    За крај, шта би била порука за све посетиоце наше презентације?
Захваљујем се вама, Кристини и Златку, зато што се основали интернет презентацију о нашем граду, зато што сте се прихватили овако великог посла са толико ентузијазма и љубави. Наставите да што боље и више презентујете Призрен. Надам се да ће ваши интервјуи са нама, Призренцима, једног дана прерасти у лепу књигу као запис за будућа покољења.
Осећам велику потребу да се још једном захвалим својој породици, пре свега супрузи Наташи. Она је била и остала мој једини и прави ослонац. Родила ми је шесторо деце и без њених многобројних одрицања ја данас не бих био ово што јесам.

Интервју водила Кристина Јоргић,
главни уредник презентације