Your browser version is outdated. We recommend that you update your browser to the latest version.

Генерални спонзор интернет презентације о Призрену је Уметничка радионица за израду скулптурних фонтана "Бистрица".fontane-bistricafontane-bistrica

Све информације о раду ове уметничке радионице можете видети на интернет презентацији www.fontana.in.rs .


 

Генерал Пиколомини

Енеја Силвије Пиколомини (1640-1689) потицао је из старе племићке породице из Сијене. Његова породица подарила је Европи двојицу папа: Пија II и Пија III. Године 1660.напустио је родно место како би могао да се посвети ратовању и побољша свој друштвени положај. Док се у Бечу борио за престиж и славу, пре свега против остарелог мајора Монтекуколија, Хабзбуршка монархија повела је рат против Турске, у историографији означен као Велики бечки рат (1683-1699). Будући да је Кара Мустафа-паша силовито напредовао, исте, 1683.г. Турци су се нашли надомак Беча. Захваљујући војној интервенцији пољског краља Јана ИИИ Беч је спашен, а Турцима нанет одлучујучи пораз код Каленберга.

Сеоба Срба
Аустријски цар Леполд одлучио је да покрене акцију подизања устанка на турским територијама како би потлачено становништво приволео уз себе. Као резултат ове политике, Срби су отказали послушност Турцима и прикључили се царској војсци која је освајала град за градом, стужући до Косова и Метохије. Пиколомини у том тренутку носи чин генерала, те је упућен на балкански фронт. Само у Призрену је затекао више од 20 000 устаника под заставама. Међутим, при освајању Скопља којим је харала куга, генерал Пиколомини се смртно разболео. Успео је да учествује на саветовању у Призрену, дајући смернице својим официрима. Међутим, било је суђено да велики аустријски генерал премине на рукама пећког патријарха Арсенија 1689.г. Тиме је аустријски план о избијању на Јадран пропао, а велики везир Мустафа Ћуприлић кренуо је пут Скопља на царску војску.

Турска опсада Беча 1683
Исход рата по Србе је био фаталан; уследила је Велика сеоба Срба током које је подручје Старе Србије напустило око 60 000 људи.

Призрен и велика сеоба Срба 1690.године

Велики бечки рат (1683-1699), вођен између Османског царства и Хабзбуршке монархије, представља део  велике и трагичне епопеје српског народа. У току овог рата дошло је до чувене Велике сеобе Срба пресељења око 60.000 душа са простора Македоније, Косова, Метохије и Рашке у јужну Угарску.

Премда турски историчари оспоравају да је циљ рата било освајање Беча, Турци су се нашли пред зидинама града већ 14.јула 1683.г. Сујетни велики везир, Кара-Мустафа, није успевао да пронађе адекватну тактику и Турци су 12.септембра 1683.г. били одбијени, највише заслугом пољског краља Јана Собјеског који је римском папи послао турску заставу са речима: ,,Дођох, видех, а Господ победи!''

Након турског пораза који је снажно одјекнуо Европом, хришћанска војска ступа у контра-офанзиву. Цех за губитак Острогона платио је главом велики везир – Кара-Мустафа је удављен у Београду. Догађаји су се одвијали муњевитом брзином: 1684.г. царска војска је ушла у Пешту и 1686.г. у Будим. Приближавајући се Београду, у који су и ушли 1688.г, Аустријанци су све више рачунали на улогу хришћанских народа у наставку рата. Жеља за слободом и ослобађањем од тешког турског јарма натерала је Србе да се ставе на аустријску страну.

Патријарх Арсеније трећи

Ратни план бечког двора подразумевао је наставак акција у три правца: низ Дунав, Цариградским друмом и западном Србијом. Фелдмаршал Баденски освојио је Ниш 24.септембра 1689.г, а генерал Пиколомини гонио је са Србима разбијену турску војску ка Софији. Међутим, губитак Ниша дубоко је потресао Порту и султана Сулејмана II  који је за великог везира поставио Мустафу-пашу Ћуприлића, енергичног и реалног војсковођу. Његов први потез било је објављивање адалетнаме, тј. едикта којим је забрањено насиље над рајом. Ова мера ће убрзо дати позитивне ефекте у самој Турској. 

Од краја 1689.г. Аустрија је била приморана да део војске повуче на западну границу, будући да су Французи били узнемирени њеним великим освајањима на рачун Турске. Тако је Лудвиг Баденски у Србији оставио око 5600 пешака и 3200 коњаника под командом генерала Енеје Силвије Пиколоминија, који је 14.октобра кренуо према Приштини. Народ их је дочекивао као ослободиоце, док се турско становништво журно повлачило. У међувремену је цар Леополд I  истицао да по сваку цену треба придобити хришћанско становништво, пре свега пећког патријарха. Стога је након заузимања Скопља и Пећи, Пиколомини поручио Арсенију III да се у року од 7 дана врати у Пећ или ће поставити новог патријарха (Арсеније III склонио се у цркву Св. Луке у Никшићу бежећи од  пећког санџак-бега, Махмуд-паше  Беговића). Тако се патријарх 4.новембра 1689.г. вратио у Пећ, а одатле је продужио за Призрен, где се налазио генерал Пиколомини. До тада је Пиколоминију пришло око 20.000 Срба, што је било три пута више од броја редовних војника аустријске војске. Саветовање у Призрену прекинуто је смрћу генерала Пиколоминија 9.новембра, а тиме је аустријска офанзива прешла у дефанзиву. Његов наследник, Георг Кристијан од Холштајна, није имао слуха за потребе хришћанског становништва које је аустријска војска почела да пљачка вршећи многа насиља.

Велика сеоба Срба

Предвођена Мустафом-пашом Ћуприлићем, турска војска вратила је Качаник. Схвативши шта је Холштајн учинио, цар Леополд наредио је да се под заштиту приме сви крајеви у Србији који то буду желели, а да се према становништву поступа човечно. Осокољени мањим успесима, Турци освајају Призрен, а православно становништво из Пећи на вест о паду града почиње да бежи према Београду. Патријарх Арсеније једва је измакао непријатељској освети, док су његов егзарх и многобројни калуђери побијени или одведени у ропство. 

Турска војска је до лета 1690.г. вратила Македонију, Косово, Метохију, Прокупље, Нови Пазар, Крушевац... Патријарху је било све јасније да се са избеглим народом мора слањати и из Београда, да треба прећи Саву и Дунав и у Аустрији потражити заштиту. У Београду је 16.јуна 1690.г. патријарх примио ,,Инвитаторију'' цара Леополда док је Збор народних старешина одлучио да се завичај дефинитивно напусти и да се у Угарској потражи заштита. Великом сеобом Срба опустела је земља од Скопља до Београда. Огроман број Срба напустио је Призрен, Приштину, Пећ, Вучитрн, Митровицу, Јањево, Нови Пазар и Врање. Тако су Срби безмало нестали са територија које су чиниле језгро њихове средњовековне државе. Доселивши се на просторе јужне Угарске оснажили су присуство Срба у Подунављу, али су од првог тренутка морали да се боре за очување својих Привилегија. Тиме је ова тужна епопеја само настављена.  

Аутор чланка је главни уредник Кристина Јоргић.