Your browser version is outdated. We recommend that you update your browser to the latest version.

Генерални спонзор интернет презентације о Призрену је Уметничка радионица за израду скулптурних фонтана "Бистрица".fontane-bistricafontane-bistrica

Све информације о раду ове уметничке радионице можете видети на интернет презентацији www.fontana.in.rs .


 

Ослобођење Призрена 1812. године

Мајор Селимир Остојић ослободилац Призрена

"... И 17. октобра у вече, уђе једно мало коњичко одељење српске војске у Призрен. Мајор Селимир Остојић посео је призренску касарну са једним ескадроном коњаника. Он је ложио целу ноћ ватру на околним брдима, труба је свирала на све стране, поручио је да призренски грађани спреме сутра за војску 10 хиљада хлебова. Сутра дан ујутру позвао је прогласом Призренце да се предаду. Иса Бољетинац са својим Арнаутима и код Пећи разбијена војска Џавид паше са 8000 редовне турске војске стајаху код Призрена. Кад је руски конзул Емилијанов дознао, колико је малена српска војска, а још јој не долази помоћ, молио је мајора Остојића да одступи, да не претрпи пораз, јер нико неће казати да су Турци победили шачицу српских коњаника, него ће разгласити да је српска војска на Призрену потучена и да ће то изазвати ружан утисак. А није ни право да изгину онако храбри војници. Но мајор Остојић рече му: - Ја не могу више одступати. Побио сам српску заставу у Призрену и крај ње ћу умрети! Када ми је доцније конзул Емилијанов причао о томе, он је говорио: - Пишите само што више о овоме. То су хероји за које треба да дозна свет! У Призрену беше у оно доба ужасно комешање. Конзулу Емилијану долазили су не само Срби, да га моле за заштиту ( а он их је заштићивао колико је год могао), него су му долазили и Турци. Тражили су да их узме у заштиту ако уђе српска војска. Он им је то обећао, али им рече и то: - Моћи ћу учинити само онда, ако донде спречите проливање крви." А било их је доста који изазивали крв. И било је на тргу, код водоскока, бурних призора и договора. Неки су говорили: -Срамота је што трпимо, да нам неколико српских коњаникаузму Призрен, а ми их можемо уништити." ... Када је у Призрен ушла силна српска војска с топовима и коњаницима, овладало је неописано одушевљење. На уласку у варош дочекало је генерала Јанковића српско свештенство с литијом, дочекаше га Срби неописаним одушевљењем, а дочекаше га и Турци. Чак су изашле и жене, а оне су се тога дана појавиле овако јавно, демонстративно тек после много стотина година." из књиге Јаше Томића "Рат на Косову и старој Србији 1912.године"