Your browser version is outdated. We recommend that you update your browser to the latest version.

Генерални спонзор интернет презентације о Призрену је Уметничка радионица за израду скулптурних фонтана "Бистрица".fontane-bistricafontane-bistrica

Све информације о раду ове уметничке радионице можете видети на интернет презентацији www.fontana.in.rs .


 

Призренска хрисовуља

Реч хрисовуља у директном преводу са грчког језика значила би златна була, односно повеља од велике важности коју би потписао сам владар и којаби у исто време садржала златни печат. У нашој средњовековној пракси, владари су по оснивању манастира или на почетку саме изградње своје задужбине, манастиру даривали многобројне поседе и, у општем смислу, регулисали права и обавезе своје задужбине. Стога хрисовуље у нашој средњовековној историографији заузимају посебно место - место које употпуњује слику обичног живота неког манастира, његових монаха и обичног света који је са њима делио свој живот.
Хрисовуља цара Стефана Душана манастиру Светих Арханђела код Призрена представља неизбежан извор за познавање прилика у самом манастиру, како током његове изградње, тако и током првих година његовог живота. Хрисовуља има велики значај за историчаре српског средњег века, будући да пружа увид како у политичке, тако и друштвено-економске прилике Српског царства.

Пример на страници Дечанске хрисовуље

Хрисовуља цара Душана
Из оснивачке повеље сазнајемо да је манастир грађен од 1343. до 1352.године. Први игуман, блажени митрополит Јаков, бринуо је о првим монасима који су се доселили у задужбину првог српског цара. Стефан Душан је поклонио својој задужбини 93 села, рудник гвожђа у Топлици, плодну земљу и винограде. Како су године одмицале, тако је манастир стицао све већи углед у народу. Уз велику библиотеку, манастирску ризницу, као и за ондашње прилике одлично опремљену болницу, манастир Св. Арханђела код Призрена постао је незаобилазна тачка на простору српског царста. Ова хрисовуља цара Душана дуго је била непозната јавности. Открио ју је тек Јанко Шафарик 1860.године, преписивајући њен ''савремени'' препис. Текст повеље није сачуван у целини. Међутим, управо овај препис Јанка Шафарика данас представља једини препис на који се истраживачи српске средњовековне прошлости могу ослонити.