Your browser version is outdated. We recommend that you update your browser to the latest version.

Генерални спонзор интернет презентације о Призрену је Уметничка радионица за израду скулптурних фонтана "Бистрица".fontane-bistricafontane-bistrica

Све информације о раду ове уметничке радионице можете видети на интернет презентацији www.fontana.in.rs .


 

Призренски занати

Са развојем трговине у граду све је запаженији био развој занатства и великог броја занатлија. Чак се у Арханђеловачкој хрисовуљи помињу неки од заната: грнарски, бојаџијски, златарски... Призренци - занатлије имали су навику да се окупљају у засебне улице, тако да су дуго многе улице имале у свом називу управо неки занат. Па чак и савремени називи, Житни пазар и Папаз-чаршија, датирају из времена када се на Житном пазару продавала храна, а на Папаз-чаршији разне црквене и свештеничке ствари. Као потвдра овога, следи само једна чињеница: у непосредној близини Папаз-чаршије налазило се неколико цркава (св.Ђорђа, св.Николе и др.), те је потреба за разним црквеним стварима била очигледна.

Призренски филигранБудући да је европско тржиште временом прихватило турски начин штављења и бојења јареће коже, нимало не чуди да је Призрен представљао место у који су трговци радо свраћали како би купили бели, жути, црни или црвени кордован. На италијанском тржишту је ова роба била нарочито цењена. Производна свиле је у овом граду била такође веома развијена. Призрену је једино могао да парира Пећ, који је управо по производњи свиле и добио име (турски назив за Пећ је Ипек, што значи свила). Призрен је имао мукате - државна добра - која су обухватала око 30 села задужених за гајење свилене бубе. У настојању да унапреди свиларство, Турци су ова села ослободила плаћања тешких пореза. На градском тргу мерена је свила и то приликом откупа и продаје занатским радионицама. Продаја свиле је била слободна, само се од жена наплаћивао један тул. Призренска свила је најчешће извожена у Италију.

Призренска ношњаУ области примењене уметности је, са друге стране, дошло до процвата након доласка Турака, тј. обнове Пећке патријаршије 1557.г. Судећи по броју очуваних дела, златарство је у обновљеној Патријаршији током друге половине 16.века било у пуном замаху. Један број златара живео је у градовима и већим насељима, обично на раскрсницама већих путева. Међу њима се, поред Мостара, Сарајева, Пећи, Београда, често помиње и Призрен. Без обзира на вероисповест, златари су били удружени у еснафе ради заштите заједничких интереса. Њихова најрепрезентативнија дела била су она која су рађена за манастире: путири, кивоти, окови књига и сл. Ипак, најлепша остварења призренски мајстори достигли су у дуборезу, односно украшавању иконостасних преграда. Оне су грађене по читавој територији Пећке патријаршије, али су у највећем броју очуване на Косову. Иконостасе, најчешће двери, одликује брижљиво рађен традиционалан геометријски преплет. Мајстори, чије је седиште било у Призрену, резали су гипке траке и уводили у орнаментику цветне мотиве - пупољке, листове и цветове. Најмонументалније очувано дело дуборезаца јесте свакако сликани крст за дечански иконостас из 1594.године, чији су ктитори били грађани Призрена, као и братство самог манастира.