Your browser version is outdated. We recommend that you update your browser to the latest version.

Генерални спонзор интернет презентације о Призрену је Уметничка радионица за израду скулптурних фонтана "Бистрица".fontane-bistricafontane-bistrica

Све информације о раду ове уметничке радионице можете видети на интернет презентацији www.fontana.in.rs .


 

Григорије Божовић

СЕРАФИМ ПРИЗРЕНСКИ

Григорије Божовић о ПризренуКад човек уђе данас у Призрен, а знао га је до рата и одмах после њега, осети да је по нечем веома сличан Битољу. Такође је то велик град, чист и леп као какав старац лепе старости, но глух истих, пуст и обамро као да је чаролијом каком бачен у тешки сан.Та два велика, у деветнаестом веку вилајетска града, један за Пелагонију а други за Косово, доживела су сличну судбину. Обома се блиско примакла граница и одвојила од њих њихова привредна велика залеђа, те су им тргови затихли, чаршија зајачала а живот спао на меруна коју ти градови нису навикли, нити се за то онако некад раширили и расцветали били. Постали су, да не рекнем заглушја, прави обамрли великани којиће тешко кад васкрснути у оном облику у каквом су до ратова били. Одиста није народ узалудно у песми, предању и причи рачунао Призрен за најлепши наш град и називао га царским несамо што је ту становао Цар Душан.Био је тај град царски леп за његове очи. И некад па и данас. И град. Све друго било чаршија или касаба, а Призрен увек град и за Србина и за Турчина. Опружио се он у крај призренскога поља поред самих шарених огранака на обема обалама реке Бистрице неке ко достојанствено, престонички, царски. Пун светлости, планинске свежине и зрака каквога нема друго место у покрајини. Бистрица у шуму реже његову средину, а безбројни водоводи и стари и турски не само на сваком углу, но готово сваком кораку дају многе чесме и турске шедрване. С три стране валовито плодно поље,а с четврте брегови где-где у суром кршу но највише под виноградима, воћем и кестењем. Куд се окренеш-свуда примамљива излетишта, свуда теферич и божја лепота од благословене питомине поља до горостаснога стења горе уз Бистрицу, до орловских литица, пећина, уочљивих дубодолина и старих остатака од тврђаваи цркава. И свуда вода, бистра и хладна шарска вода, која избија и какве пуклине или заборављене средњевековне земљане цеви...

Велик је и сјајан био Призрен. Занимљива је и наша прича о његову постанку и турско насилно турско насилно тумачење грчке речи «Призрен». По Турцима то би био светли град, златан или златаст, а по причи назрена је, Призрена је лепота места, те се ту основао град за немањићку столицу. Био је велик и за нашега памћења. И кад је у њему нестало дубровачких трговаца, трговина је продужена. Њу су прихватили поглавито Срби и помоћу ње створили не само посебно обличје чувенога призренскога трговца, но и један српски градски живот, који је одатле зрачио на све остале градове на Косову, па и даље. Призренски трговац је био чувен и у Солуну и у Сарајеву, а виђао се у Цариграду, Трсту, Венецији, Марсељу, Лондону и Бечу. Скадар и Александрију такође није заборављао. То је опет чинило да Призрен подиже народну свест, да се богатији Призренац с правом појављује пред Турчином и као Србин и као првак. Од укидања Пећке патријаршије Призрен је узео на себе улогу народнога огњишта и призренски Србин, национално вођство све до 1912.године. Несумњивије, борбеније, умније и шире родољубље није у себи израдио ни један наш град у Старој Србији као Призрен. То је главна призренска ознака и највећа његова духовна лепота. То му је и заслуга запоследњих две стотине година. Призренац је био најбољи и најлепши градски Србин Старе Србије...

Призрен је био велико трговачко и привредно седиште. Прекоморску трговину доносио је преко Скадра и Солуна и на својем тржишту продавао једној околини од Елбасана до Косовске Митровице, од Тетова до Новога Пазара. Извозио је сировине,нарочито сахтијан, коже и вуну преко граница, а своје пиће, особито вино по свој Старој Србији до Босне. Осим тога занатске израђевине, златарске, бакарнеи железне. Некада, и то недавно, боље је било бити у Призрену казанџија, папуџија и самарџија но данас трговац. Такође, Призрен је био главно тржиште за стоку и жито. Метохија, Прекорупље, Подрима и целокупна Дреница овамо су доносили своје жито. Није давно било кад је призренски житни трг био сав под наслонима и под њима читава брда врећа пшенице и кукуруза. А то су средом односили преко Везирова Моста албански каравани за гладна брда малисорска. Размена је била велика и жива тако да је чак и онај с Рогозне имао рачуна да у Призрен донесе свој скоруп и сир, догна овамо товљено благо и купи бољи самар, јевтинији бакрач и меденицу и понесе за Бадњи Дан царскога вина и морску скадарску рибу...

А данас тргови пусти, чаршија мртва, не можеш да познаш још заостале трговце, не чује се лупа казанџијскога маљића, нити се више штави кожа за обућу ни засамарну стељу. Само улице дуге, чисте, привлачне, призренске зрачне и сунчане. Град је опет сачувао своју неживу, увенулу лепоту...

Идем по замрлом великом граду. Сретам људе чисте крви, лепих образа, а по мало збуњене невољама. Уопште су привлачни. И Срби и Турци и Арнаути, који су овдеу главном католици. Међусобни су им односи добри и присни: ни раније се нигде мирније и боље није живело. Католици су ведри, не издвајају се, а не треба нико, поред свега, да се страши за њихове душе у једној хришћанској земљи. Православни су у том погледу на својем месту. Призрен је од укинућа Пећке Патријаршије катедра Рашко-Призренскога, и Скендеријскога Митрополита и носилац старосрбијанскога православља. Био је православац као нико, тврд и чврст до Бога, па никад ни клерикалан ни узак хришћанин. Вазда народан, друштвени и човечан.

Из некад дубровачке чаршије упадам у нашу Епископију до саме саборне цркве. То је до рата био руски конзулат. Изненађује ме манастирска тишина у њој, обнова и чистоћа. Одиста скроман владичин дворац али привлачан и пристојан по свему утиску, као што и приличи заправога црквенога кнеза православнога. Без раскоши и богатства, али уређен и подешен за господина и просвећена човека. Скромно господски. Не мирише на тамњан ни свећу, не видиш каквога убога ћирилицу у подераној раси или масном минтану. Али кроз ходнике не извирује ни каква румена куварица, нити бруји жагор гостију. Зна владика како се у Призрену ваља. К њему ме уводи његов блиски рођак, који му је у неку руку двороуправитељ, те га је избавио од оних ситних брига које свака кућа има. Серафим Призренски је одиста владика насвојем месту и то је право и рећи и подвући.

Призренци су кроз столећа водили борбе са фанариотским владикама или рђавим и манитим нашим калуђерима. Зато су велики критичари нарочито према владикама и као запета пушка готови на пребацивања, оговарања и борбе. С њима су рђаво прошли готово сви Грци, па и наши Дионисије и Нићифор, јер су и били криви. Због тога ми је било врлопријатно кад сам као у један глас чуо самопохвале и поштовање према преосвећеном Серафиму.

Још као злетовско-струмички епископ Серафим Призренски је уз остале особине показао да на таквим местима не треба избегавати домороце. И још нешто. Да није безначајна каквоћа оно национално каљење под Турцима. Преосвећени Серафим је Призренац и као учитељ прошао кроз ту тешку школу по Маћедонији и Косову, а по школовању у Русији и као средњошколски наставник. Робовао је и собом чак и физички осетио значај и своје цркве и државе. Познаје прилике и људе, има према иноверцима земљачки осећај, хришћанску топлину и пуно праштање срећна човека што је доживео своју слободу. Призренцима зна ћуд, епархији душу. Зна и зашто су рђаво прошли они који се с Призреном завађали. Тих је и скроман то човек, али пастир озбиљан и добревоље, будан и пажљив. По својем целокупном држању и делању већ је зашао у оно право свештеничко обличје кад му верници истински изговарају «светивладико». Јер је умео да сачува своје достојанство, црквени мир и ред и да гасва околина и православна и иноверна заволи и поштује. По целој великој и стародавној епархији.

А то је несумљиви доказ његове потврдности и част иначе гласитом месту његова рођења. Јер је одиста у Призрену тешко бити признат, а још теже стећи глас добра владике.

Из књиге «Слике Косова и Метохије» 

путописи и репортаже од 1904-1939.