Your browser version is outdated. We recommend that you update your browser to the latest version.

Генерални спонзор интернет презентације о Призрену је Уметничка радионица за израду скулптурних фонтана "Бистрица".fontane-bistricafontane-bistrica

Све информације о раду ове уметничке радионице можете видети на интернет презентацији www.fontana.in.rs .


 

Надежда Петровић

Надежда Петровић о ПризренуНадежда Петровић рођена је 11. октобар 1873. у Чачку, академска сликарка, хуманисткиња, друштвена радница и ратна болничарка, златним словима уписала се у књигу српских великана. Умом је ишла напред, рукама стварала, разумом и упорношћу предњачила. Имала је европско образовање и путовала по Европи када је већина жена у Србији била неписмена и када већина жена по удаји није видела ни свој родни крај. Била је наставница сликарства, приређивала изложбе и уметничке колоније, писала критике, држала говоре на патриотским зборовима, спајала људе, ратовала. Живот су јој биле слике и отаџбина.Вишу женску школу Надежда је завршила у Београду 1891. год. Наредне, 1892.год., Надежда Петровић положила је испит за наставницу цртања у средњим школама. Када је 1893. год.уважена њена молба за посао наставнице цртања усредњој школи, Надежда је наставила учење код Ђорђа Крстића, да би 1896.год.уписала сликарску и цртачку школу Кирила Кутлика. Када су се над Балканом и Србијом надвили облаци рата Надежда Петровић добровољно је кренула за српском војском као болничарка 1−5. У Првом и Другом балканском рату Надежда Петровић је била добровољна болничарка на фронту. За време балканских ратова Надежда обилази српске земље и градове, међу њима и Призрени редовно се јављала својима дописницама. На једној од њих Надежда пише:

„Ми овде живимо у непрекидном јауку рањеника, превијању рана, покличу наше јуначке војске, маршевима њиховим, дочеку и испраћању њиховом на бојно поље, да их отуда рањене примамо и негујемо. Па ипак све оде са одушевљењем, а Турци губе битке и наша победа је на помолу. Наши војници ми изгледају као браћа и њихови узвици: „Сестро, сестро!“ истински су и чине ме поноситом што сам им у помоћи.“ 

За време Првог светског рата Надежда Петровићје била добровољна болничарка Дунавске дивизије, са којом учествује у борби на Мачковом камену. После победе српске војске у Церској и Колубарској битци у затишју 1915. год. Надежда одлази за Скопље где се склонила њена породица. Родбина је преклиње да се не враћа на бојиште. Тада је Надежда могла да бира, да иде на конферерецију у Рим, у једну београдску болницу на рад или у болницу једне стране мисије у Ниш. Међутим, сва одважна, изабрала је своју болницу у Ваљеву. Тада је Ваљево било „...велика кужница, у којој се једва зна ко је жив, ко је мртав...“. После Сувоборске битке Ваљево је косила епидемија пегавог тифуса. Болест је односила војнике, лекаре, болничаре и цивиле. Крајем марта 1915.год. зараза је захватила и Надежду Петровић која је радила као болничарка Инфективне војне болнице. Боловала је седам дана. Умрла је од тифуса 3. априла 1915. год.